Pune ruke polemike oko malo posla

06.04.2016 09:53
Da li je zaposlenost za poslednje četiri godine porasla za 20 odsto, kao što tvrdi Republički zavod za statistiku, ili za jedan odsto, kao što tvrdi Fiskalni savet
slika

Da li je moguće da zaposlenost snažno raste, a da uprkos tome bruto domaći proizvod stagnira ili raste minimalno, da prihodi od poreza i doprinosa na plate takođe ne rastu, kao i da se lična potrošnja građana ne povećava? Tako bi, najprostije rečeno, mogla da se izrazi dilema koja ovih dana muči srpsku ekonomsku nauku i struku. I, opet najprostije rečeno, Fiskalni Savet misli da to nije moguće, a Republički zavod za statistiku koji je, je li tako, oficijelno zadužen za ekonomska merenja, misli da – jeste.

Možda ova rasprava, koja je zapravo i poslednja meseca vođena u stručnim krugovima – časopisima i naučnim savetovanjima – ne bi izazvala interesovanje šire javnosti, pa čak ni tabloida (koji su ovoj temi posvećivali naslovnu stranu), da nije zadobila i političku dimenziju. Naime, zvanične podatke o rastu zaposlenosti poslanici vladajuće koalicije, pre svega Srpske napredne stranke, u skupštinskim raspravama rado su koristili u “obračunu” sa demokratama i njihovom vladom kao dokaz svog uspeha na ekonomskom planu, dok su poslanici opozicije te podatke osporavali.

Naravno, nije ništa čudno da politika pokušava da zloupotrebi nauku, ali ovde je problem mnogo ozbiljniji. Ovde se zaista otvorila stručna rasprava – čvrsto verujemo bez političkih ambicija – o tome jesu li statistički podaci o kretanju na tržištu rada tačni. Njenu najnoviju – nadamo se da neće biti i poslednja – epizodu otvorio je na Kopaonik biznis forumu Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, predstavljajući rad koji je napisao zajedno sa dvojicom mlađih kolega, Dankom Brčerevićem i Slobodanom Minićem. U ovom radu pak, tačnije u onom njegovom delu posvećenom (ne)zaposlenosti, polemisalo se – doduše posredno – sa radom koji su takođe trojica ekonomista (Mihail Arandarenko, Miladin Kovačević i Dragan Aleksić) predstavili na decembarskom savetovanju Naučnog društva ekonomista Srbije na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Koji je, čisto još malčice intrige radi, bio reakcija na članke objavljivane u Kvartalnom monitoru čiji je glavni urednik ekonomista Milojko Arsić, a izdavač Fond za razvoj ekonomske nauke (FREN), čiji je osnivač Kori Udovički, ministarka državne uprave i lokalne samouprave u Vučićevoj vladi.

ARGUMENTI PROTIV: “U Srbiji se registruje neuobičajeno snažan rast zaposlenosti i smanjivanje nezaposlenosti i to u uslovima stagnacije privredne aktivnosti. Broj zaposlenih je od svog najnižeg nivoa iz 2012. godine do trećeg tromesečja 2015. porastao za oko 20 odsto, dok je stopa nezaposlenosti u istom razdoblju smanjena za 10 procentnih poena. Detaljnija analiza nažalost pokazuje da je malo verovatno da su se tako povoljni trendovi zaista desili, odnosno da je brz rast zaposlenosti i pad nezaposlenosti koji se registruju od kraja 2012. najverovatnije posledica nepouzdanosti podataka RZS koji opisuju tržište rada, a ne stvarnih ekonomskih poboljšanja”, tvrdi se u kopaoničkom dokumentu Fiskalnog saveta.

Jer, tvrdi Petrovićeva ekipa, “snažan rast broja zaposlenih morao bi da ostavi jasan trag u ekonomiji svake zemlje, a taj trag u Srbiji ne postoji”. U najkraćem, FS za to navodi tri argumenta. Najpre, kaže FS, bruto domaći proizvod bi morao da raste, a u Srbiji je praktično stagnirao.

Drugo, povećanje broja (formalno) zaposlenih moralo bi da dovede do povećanja prihoda od doprinosa. Međutim, to u Srbiji nije bio slučaj. U prethodne tri godine (2012-2015) nominalni rast doprinosa iznosio je 7,5 odsto, dok je nominalni rast mase zarada iznosio blizu 20 odsto. “Jedino moguće objašnjenje za ovu razliku jeste loše merenje kretanja zaposlenosti u Anketi o radnoj snazi”, smatra FS.

Kao treći argument kojim osporava veliko povećanje zaposlenosti, FS iznosi kretanje privatne potrošnje koja je između 2012. i 2015. smanjena za 2,5 odsto. “Najveća pojedinačna komponenta koja finansira privatnu potrošnju jeste masa zarada, a ona je prema podacima RZS u tom periodu realno porasla za oko 10 odsto. Drugi izvori finansiranja lične potrošnje (penzije, socijalna davanja, potrošački krediti, doznake iz inostranstva i drugo) od 2012. do 2015. ni izbliza nisu toliko smanjeni da bi ukupna potrošnja uz ovoliki rast zaposlenosti bila u padu... Porast broja zaposlenih za oko 300.000 u zemlji u kojoj radi ukupno oko 2,5 miliona stanovnika morao bi znatno da utiče na povećanje ukupne privatne potrošnje, što se međutim nije desilo. Na kraju, kretanje lične potrošnje i izvora njenog finansiranja implicitno ukazuju da je zaposlenost u razdoblju 2012-2015. najverovatnije porasla za oko jedan odsto (baš kao što pokazuje i kretanje doprinosa), a ne za preko 14 odsto, koliko pokazuje ARS”, zaključuje Fiskalni savet.

ARGUMENTI ZA: Nakon što su novine objavile ove kritičke stavove FS, oglasio se Zavod za statistiku reskim saopštenjem u kojem je “odbacio” navode Fiskalnog saveta da su podaci koji govore o rastu “posledica nepouzdanosti praćenja kretanja na tržištu rada od strane Republičkog zavoda za statistiku”. RZS je tom prilikom još ustvrdio “da je Fiskalni savet pogrešno interpretirao podatke iz Ankete o radnoj snazi, te da su neosnovane sumnje o pouzdanosti tih podataka”, zaključivši na kraju da “iza podataka o rastu zaposlenosti i smanjenju nezaposlenosti čvrsto stoji, a reč je o podacima za period od 2008. do 2012, nakon čega se trend menja od 2012. do 2015. godine”.

U svojoj već pomenutoj studiji “Zaposlenost u Srbiji između tražnje za radom i ponude rada”, Arandarenko, Kovačević i Aleksić najpre ukazuju da u savremenim ekonomijama i na kratak rok veza između zaposlenosti i BDP-a ne mora da bude tako tesna, odnosno da je Okunov zakon na koji se poziva Petrović “prevaziđen” i da ne važi naročito za zemlje u tranziciji poput Srbije.

Ali, oni ističu još neke argumente sebi u prilog. “Postoji jednostavno mehaničko objašnjenje za trend bržeg rasta zaposlenosti u odnosu na BDP od kraja 2012. godine – u statistici dobro poznat efekat povratka na prosek. Posle izuzetno dubokog pada zaposlenosti u periodu 2008-2012, koji se samo nastavio na dugotrajnu tranzicionu neto destrukciju poslova do 2008. godine, sada je u toku oporavak zaposlenosti kojim se ona vraća na neki dugoročni ravnotežni nivo u odnosu na BDP”, kaže ova grupa i dodaje:

“Tržište rada u Srbiji suštinski je dualno. Iz dualnosti tržišta rada proističe mogućnost da se sa promenama BDP-a u oba pravca i formalna i neformalna zaposlenost kreću ne samo različitim intenzitetom, nego i u potpuno suprotnom smeru”.

Nakon javne reakcije RZS pokušali smo da u razgovoru sa savetnicom Vesnom Pantelić razjasnimo neke od čvornih tačaka polemike. “Najčešća greška koju analitičari prave jeste pretpostavljanje postojanja veze između BDP-a i rasta zaposlenosti ili poreskih prihoda i rasta zaposlenosti”, kaže Pantelić na početku. Veliku razliku između rasta zaposlenosti i prihoda od doprinosa na plate, sagovornica NM objašnjava time što je “povećanje zaposlenosti u Srbiji u periodu 2012-2014. dobrim delom bilo rezultat velikog rasta udela rada sa nepunim radnim vremenom u ukupnoj zaposlenosti. Kada bi se, dakle, uzeli u obzir časovi rada, a ne samo podatak o ukupnom broju zaposlenih, rast zaposlenosti računat kao promena ukupnog fonda radnih časova bio bi znatno manji”, naglašava Pantelić.

Pored toga, naša sagovornica ističe “dodatne razloge koji su uticali da masa doprinosa uplaćenih za zdravstveno osiguranje ne isprati rast zaposlenosti”. Na prvom mestu to je činjenica da “poreze i doprinose na zarade za obavezno socijalno osiguranje svi poslodavci ne uplaćuju u predviđenim rokovima”, nakon čega ih “Poreska uprava naplaćuje prinudno, ali sa zakašnjenjem od 3-4 meseca”. Drugo, Zakonom o umanjenju zarada zaposlenih u javnom sektoru smanjena je osnovica za obračun poreza i doprinosa, što je dovelo do ukupnog smanjenja mase uplaćenih doprinosa u 2015. godini: doprinosa za PIO za 10,5 milijardi dinara (87,5 miliona evra) a za zdravstvo za 5,6 milijardi (46,6 miliona evra)”. I, treće, tokom 2014. i u prvih deset meseci 2015. godine oko 11.000 privrednih društava i oko 15.000 preduzetnika izgubilo je likvidnost, što znači da od njih nije bilo moguće naplatiti doprinose za socijalno osiguranje, dok je broj zaposlenih u njima ostao nepromenjen ili je čak mogao biti povećan”.

Konačno, Pantelić podseća da su Arandarenko, Kovačević i Aleksić u svojoj analizi tržišta rada Srbije ukazali na promene na “strani ponude”, odnosno na samozapošljavanje. Prema ovoj trojici, naime, “samozaposlenost, uključujući i pomažuće članove domaćinstva, dostiže skoro trećinu ukupne zaposlenosti u našoj zemlji. Pri tome, samozaposlenost može nastati potpuno autonomno, za razliku od zaposlenosti za platu koja zavisi od tražnje preduzeća za radom”. Faktori koji su doprineli autonomnom oporavku zaposlenosti u Srbiji jesu, prema njihovim navodima: 1) Pad realnih penzija; 2) Smanjenje priliva doznaka; 3) Opadanje kamatnih stopa na devizne depozite; 4) Pad prihoda od davanja stanova u zakup; 5) Pad ukupnih izdvajanja po osnovu novčane socijalne pomoći i, na kraju 6) Smanjenje novčane naknade za nezaposlene. Sve ovo je, naime, uticalo da ljudi sve češće pristaju da rade i povremene i slabo plaćene poslove, što je uslovilo da makar statistički bude zaposleno (mnogo) više ljudi nego u nekim ranijim vremenima, ali da ekonomski efekti (na BDP, doprinose i potrošnju) budu mnogo manji.

NOVA METODOLOGIJA: Mali “statistički Rašomon” dodatno je pojačala činjenica da je od prošle godine promenjena metodologija merenja (ne)zaposlenosti. Novom metodologijom, naime, podaci iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO) kombinuju se s podacima Statističkog poslovnog registra (SPR), pri čemu, kako kaže Pantelić, “SPR omogućava prevazilaženje nedostataka CROSO registra i maksimalno iskorišćavanje prednosti ovog izvora za statistiku registrovane zaposlenosti”.

U kratkom razgovoru za NM Danko Brčerević iz Fiskalnog saveta napominje da je „elementarna ekonomska i empirijski potvrđena činjenica zavisnost kretanja zaposlenosti i proizvodnje, baš kao i zavisnost zaposlenosti i doprinosa. Niz sitnih činilaca koji se iznose ni izbliza ne mogu da objasne ekstremne disproporcije između kretanja ovih indikatora u Srbiji“. Naš sagovornik podseća da je “nepouzdanost podataka o kretanju zaposlenosti aktuelizovala Evropska komisija oktobra 2015. kada je navodeći zvaničan podatak o velikom poboljšanju na tržištu rada u Srbiji, iznela i opasku da je iznenađujuće da je tokom 2015. broj zaposlenih u javnom sektoru povećan za oko 30.000 uprkos zabrani zapošljavanja. Onda je reagovalo Ministarstvo državne uprave tvrdeći da podaci o rastu zaposlenih u državi ne mogu da budu tačni. I bili su u pravu, što se vidi iz činjenice da je ubrzo zatim RZS revidirao brojeve za 2014, tako da se ova greška više ne vidi”, kaže Brčerević. “Novi podaci za 2014. pokazuju veći broj zaposlenih za preko 100.000 u odnosu na prethodni podatak, uz objašnjenje da je do toga došlo usled promene metodologije. Sada je promena 2015/2014. mala i očekivana – ima svega petnaestak hiljada više zaposlenih u 2015. nego u 2014. godini. To je rast zaposlenosti od oko 0,5 odsto, što je u skladu sa ostvarenim rastom BDP-a u 2015. od 0,7 odsto. Ali, šta ćemo sada s podacima od pre 2014. godine, zar i oni ne bi trebalo da se revidiraju u skladu s novom metodologijom? Kao zvaničan podatak još uvek stoji da je stopa nezaposlenosti bila oko 25 odsto u 2012. i da je umanjena na oko 18,5 odsto u 2015. godini. To bi sada valjalo takođe ispraviti. Ovako se stalo na pola puta – javnosti se šalju poruke da imamo snažan rast zaposlenosti i pad nezaposlenosti od 2012, a kada se pokaže da to nije moguće, statistika odgovara: pa to ne može tako da se gleda, mi smo promenili metodologiju”.

No, kao što je već rečeno, RZS i dalje ostaje pri svojim ranijim podacima, odnosno pri tvrdnji da je “prema Anketi o radnoj snazi bez posla od 2008. do 2012 ostalo gotovo 600.000 lica, od kojih je 325.000 bilo formalno zaposlenih, dok su ostali bili zaposleni u neformalnom sektoru. Revidirani podaci o registrovanoj zaposlenosti takođe beleže značajan pad zaposlenosti u periodu 2008-2012, što potvrđuje kretanje formalne zaposlenosti iz Ankete o radnoj snazi”, piše u saopštenju RZS. Sa druge strane, zaključuje RZS, “iako pomenuta promena metodologije onemogućava poređenje podataka, to “ne znači pogrešnu ocenu trendova zaposlenosti i nezaposlenosti u periodu pre metodološke izmene”.

Možda bi jedan zajednički „okrugli sto“ na kome bi se okupili zastupnici jedne i druge teze, tačnije računice, uz još nekoliko „neutralnih“ ekonomista, pomogao da se ne „ostane na pola puta“ i da se ova dilema – koja ipak nije samo pa ni pre svega statistička – razreši.

 

Broj zaposlenih i stopa nezaposlenosti 

Godina

Ukupan broj zaposlenih Stopa nezaposlenosti
2008. 2.821.724 14,4
2009. 2.616.437         16,9
2010.    2.396.244 20,0
2011. 2.253.209 23,6
2012. 2.228.343 24,6
2013. 2.310.718 23,0
2014. 2.544.188 20,1
2015. 2.558.426 18,5
 

Izvor: Republički zavod za statistiku 

 

Piše: Mijat Lakićević

Prijavite se na besplatni newsletter Pregled regije i budite u toku sa regionalnim vestima, analizama, poreskim i zakonodavnim promenama, poslovnim prilikama, mogućnostima za novi posao...

Vaša email adresa    

Ukoliko ne želite više primati besplatni newsletter, to možete uraditi sa dva klika.